У оквиру пројекта „Квалитетно образовање за све“ спроведена је активност „Видео-игре: одговорност према себи и другима“. Активност су спровеле библиотекар Милица Раденковић, наставница руског језика Олга Јеринић у одељењима 5/2, 5/3 и 8/2 и наставница грађанског васпитања Биљана Панић у одељењима 6/1 и 6/3 и 7/1/2/3.
Видео-игре могу бити занимљива разонода, али треба бити свестан мањкавости виртуелног света и негативних аспеката игрица са насилним садржајем.
Игрица је неприродно, дводимензионално окружење које штуро имитира реалност јер јој умањује емоционални аспект, узрочно-последичну димензију, емпатију и нормативно понашање засновано на поштовању правила. Уочљив и врло чест негативан аспект игрица је зависност од допамина. У стимулативном окружењу, видео-игри, мозак ослобађа допамин, хормон задовољства, приликом виртуелног успеха. Временом мозак захтева више награде, што резултира поновним играњем игрица или усмеравањем на пасивне екранизоване видове забаве: гледање клипова или објава на друштвеним мрежама. Успех, статус и дивљење освајају се у виртуелном свету, док у реалности особа не испуњава своје потенцијале и заправо остаје ускраћена за све ове вредности.
Видео-игре агресивне тематике и насилног садржаја са психолошког аспекта су штетне јер умањују емпатију, свест о сопственим емоцијама, каузалност дела и последице јер повређујући друге у имагинарном свету особа не осећа тежину коју би такав чин имао у реалности – осећај кривице, осуду, казну, одбацивање из друштва. Агресивност видео-игара је виђена као предиктор за насилну комуникацију и понашање у реалности.
Ученици су препознали индивидуализован такмичарски дух у игрицама и насупрот њему истакли важност учинка унутар групе чиме се развија мотивација, емпатија, осећај поноса и заједништва
